Plaža nesanica, Jasmina Topić

Unutrašnje putovanje

Često tražim tu sobu, između malenih trgova, ili

među ušuškanim stanovima, ulicama, u kojoj bismo 

konačno boravili, samo kao dva bezimena tela, 

lišena težine duša u čije postojanje ionako sumnjaš. 

Samo sobu, s prozorom dovoljno visokim
da se odatle može skočiti jedino na onaj svet.

U njoj sastavljam knjigu, kopiju tog života, i uvek nove 

rasporede starih zaključaka: da sve je na određeno vreme, 

osim dobro poznatog staništa u nama. 

Može biti bilo koji grad, i ulica, ili nepoznati jezik

kojim ćemo ipak progovoriti. Mesto za sastanak,

 obmotano parom i prošlih i budućih kafa. 

Ta soba mogla je da bude i tvoja, dok ulazim,
s napola ispuštenom dušom, već drhtavog tela da pokupim 

ono što je ostalo od oglodane koske,
potrošenog pogleda –
negde na ivicama mogućih, opštih, značenja.

Stan je prevelik za nas, mogli bi ga trajno naseliti mnogi! 

Druga lica pakla koji nosimo u sebi –
Ali soba, bila bi dovoljna,
da se prema njoj upravljamo, kao prema 

tačnoj meri narasle crne materije;
pa da onda govorimo o konstantama svetla.

A sada putujemo, i daljine su samo način da se zaboravi, 

i mesto, i soba, iz koje nikada i ne izlazimo.

U istom pravcu

Ako znaš kuda odu, znaš kuda nisi otišao.

Zadržiš se u toj misli, traje kao dugo zimsko

popodne, dok pažljivo variš preostalu bolest, 

razblažujući je
nekom od definicija ljubavi, kao da ti je još samo 

preostalo da nestaneš, da bi dosegao ideal.

Golicaju te, lako pamtljive melodije;
pogled kroz prozor, nakon popodnevnog ručka. 

Specijalizuješ se za mnoga lica samoće.
Ispunjava ti nozdrve, više nego ruzmarin, 

limun, ili tek popijeno vino. 

Ako znaš kuda odu – putuješ i ti u istom pravcu.
Lica vam bleda jer bez dvojine
nalik ste utvarama, koje navodno žive, 

sada već mnogo bolje živote.

Kuda odvodi jedno od mnogih popodneva? 

Slučajno te zagrcne reč, kao da slutiš poplavu. 

Još brže progutaš, umesto da 

ispljuneš, spisak budućih bolesti,
a pogled se lepo utopi u nivoe vidika –

Antene su u istoj ravni s crkvenim krovom i zvonikom, 

poruka mnoštvu božanstava da uhvate bar 

jedan signal, barem neko moguće proročanstvo – 

Talozi postaju belji od snega,
ostavljaju tragove na drugim teritorijama.

Znaš li kuda nisi otišao?
Nije te obeležilo sve što te je stiglo, 

nije otišla ni tvoja dvojina,
ali ste sada isprekidana celina.

Potapaš beli pejzaž u mutno nadanje, nakon dna u čaši. 

Proroci tako suptilni u muzičkoj varijaciji, 

u čeličnim kostimima bilo kakvih signala, 

uklanjaju ono nesigurno –
i šta bi uostalom značilo, da se sazna, šta će biti!

Sledi,
popunjavanje jednine. Svojine.
Ako znaš kuda odu, znaš kuda ćeš i ti.

Slika Plaža, detalj, Vrbnik, Krk